На трећој годишњој конференцији "Интелектуална својина и Интернет", одржаној 1. јуна, на Правном факултету у Београду, велику пажњу привукла су предавања, али и дискусије са публиком. Теме Конференције биле су одговорност хостинг провајдера за повреду жига, доказивање у поступку решавања спорова поводом регистрације назива интернет домена, повреда жига на друштвеним мрежама, прекогранична преносивост онлајн садржаја, емитовање и реемитовање радио и ТВ програма преко Интернета и ауторско-правни режим наставе на даљину.
Конференцију су организовали Правни факултет Универзитета у Београду и Фондација „Регистар националног интернет домена Србије“ (РНИДС), а присутнима су у њихово име пожелели добродошлицу Сима Аврамовић, декан Факултета и Данко Јевтовић, директор РНИДС-а.
Шта је дозвољено на мрежи ?
У уводном предавању Роја Арендса (Roy Arends), водећег научног истраживача Интернет корпорације за додељене називе и бројеве (ICANN – Internet Corporation for Asigned Names and Numbers), окупљени су могли чути мање познате чињенице о настанку Интернета, а потом и потреби да се он регулише додељивањем домена. Наиме, прва рачунарска веза ARPANET успостављена је 1969. између рачунара четири америчка универзитета. Прва порука која је послата овим путем гласила је “Lo”, јер је веза пукла док је неко од учесника овог пројекта покушавао да укуца реч “Login”. Схвативши потенцијал мреже за научну сарадњу и размену података многи истраживачки центри су се окренули умрежавању, међутим корисници су морали поседовати одређено знање да би могли користити ову претечу Интернета.
Како није постојао графички интерфејс садржаји су били углавном текстуални, а додатни проблем представљала је ограничена могућност логовања на мрежу – само из рачунарских центара који су за то имали техничких могућности. Готово да је било немогуће отићи у други град у Америци и добити приступне податке за ARPANET те ускладити умрежавање са другима. Временом је међутим овај поступак поједностављен, а порастао је и број рачунарских мрежа, које су коначно обједињене у једну. Креирање интернет протокола (IP) омогућило је пренос података између свих корисника мреже, а увођење претраживача и домена омогућило је лакше проналажење тражених садржаја. Интернет домен је иначе систем у коме се интернет адресе везују за одређене локације на Интернету, сервере, сајтове, е-поруке итд, и он данас може имати и глобалне и националне екстензије – потоње су у Србији познате као .RS и .СРБ.
Заштита жигова и домена
У првом панелу под називом “Називи интернет домена и жигом заштићене ознаке” којим је председавао проф. др Слободан М. Марковић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду, представљена су три научна рада која се баве овом темом.
Кључне тачке реферата “Одговорност хостинг провајдера за повреду жига – правни оквир и пракса у Републици Србији” презентовао је проф. др Марио Рељановић, ванредни професор Правног факултета Универзитета „Унион“, појаснивши да се жиг приликом електронског пословања третира према правилима назначеним у актуелном Закону о трговини. У том смислу забрањено је довођење потрошача у забуну, но ово ограничење се само делимично односи на пружаоце услуга складиштења података. Хостинг провајдери наиме нису одговорни ако се њихови клијенти несавесно служе туђим или жигом који има сличности са туђим у случају да провајдери ове околности нису свесни. Но, ако су обавештени о овом виду манипулације дужни су да обришу податке који су предмет спорења две стране. Другим речима, провајдерима се дозвољава нека врста пасивности све док нису свесни да неко користи туђе ознаке, али ако информације о овоме доспеју до њих дужни су да обавесте државне органе.
“Доказивање у поступку решавања спорова поводом регистрације назива интернет домена” публици је појаснио др Марко Јовановић, доцент Правног факултета Универзитета у Београду и потпредседник Комисије за решавање спорова поводом регистрације назива интернет домена. По његовим речима у оваквим споровима тужилац је дужан да докаже да је титулар имена под којим је регистрован спорни домен, затим сличност или истоветност имена своје компаније или бренда са истим, као и да је друга страна имала корист од ове радње и да је несавесно поступила. У овим случајевима као докази се третирају углавном исправе и увиђаји надлежних органа или лица, а забележен је и случај доказивања саслушавањем друге стране у поступку.
О “Повреди жига на друштвеним мрежама” говорио је Новак Вујичић, мастер права и адвокат у канцеларији „Самарџић у сарадњи са Specht & Partner Rechtsanwalt “. У овом делу интернет простора долази до проблематичних употреба жигова. Дешава се да неко региструје име познате компаније или производа у намери спречавања његовог адекватног коришћења или ради продаје профила под тим именом, обично по високим ценама. У том случају потребно је утврдити основаност тужбе, односно да ли је реч само о сличности жигова или о намерној употреби туђих. Даље, постоје профили који на друштвеним мрежама пародирају стварност користећи изглед сличан постојећим правним лицима и тај проблем се решава поштовањем услова коришћења одређених мрежа, односно наглашавањем да је у питању духовит садржај. Нова дилема је употреба хештегова, које већина правника види као средство за груписање интернет садржаја те их не сматра жигом.
Ауторско право и Интернет
Другим делом Конференције, под називом "Ауторско право и Интернет", председавала је проф. др Марија Караникић Мирић, ванредни професор Правног факултета Универзитета у Београду, а отворио га је проф. др Слободан Марковић, са истог факултета, темом “Онлајн емитовање и реемитовање радио и ТВ програма у Европској унији”. Он је говорио о мањкавостима заједничког тржишта у односу на регулисање дистрибуције локалних садржаја. Емитовање аудио-визуелних садржаја требало би да регулише Паневропска лиценца, међутим у пракси важе ограничења из уговора са главним емитерима ових садржаја. Правни оквир за ову област је у неколико сегмената недовољно ефикасан, почев од другачије правне терминологије у различитим чланицама Уније, преко потребе заједничког тржишта за локалним радио и ТВ програмима, до питања ко у иностранству треба да улаже у рекламирање одређеног производа, од којег ће зараду имати његов произвођач. Из тог разлога се у ове сврхе и даље користе лиценце, а проф. Марковић истиче да би мандаторно Паневропско лиценцирање могло имати негативни утицај на медијску и индустрију забаве.
Проф. др Душан В. Поповић, ванредни професор Правног факултета Универзитета у Београду, говорио је о “Ауторскоправном режиму наставе на даљину: о (не)адекватности постојећих ограничења права“. Према његовим речима на онлајн наставне активности примењује се Бернска конвенција о заштити књижевних и уметничких дела из 1886. године, која је последњи пут измењена 1971. године, много пре ширења Интернета. То онлајн едукацији намеће бројна ограничења, која су различита од државе до државе – негде се тичу само умножавања садржаја, а негде обухватају и цитирање других радова или употребу одређених ауторских дела. Србија је по том питању конзервативна, те проф. Поповић истиче да би било добро да регулатива донекле заступа и интересе корисника образовних садржаја јер је услов за развој сиромашних држава - ширење знања.
У последњој презентацији “Ауторскоправни аспекти прекограничне преносивости интернетских (онлајн) садржаја”, др Сања Радовановић, доцент Правног факултета Универзитета у Новом Саду, говорила је о нескладу између принципа заједничког тржишта у ЕУ и принципа територијалности. Наиме, слобода кретања омогућава грађанима Уније да пословно или приватно бораве у њеним другим чланицама, али се јавља дилема којим законима подлежу по питању коришћења онлајн садржаја. Једно од решења за овај проблем могла би бити уредба која би важила за све земље, а тицала би се утврђивања боравишта и усклађивања ауторског са правом и обавезама корисника.